Duhovnost i način života kao metod rehabilitacije
Duhovnost i način života kao metod rehabilitacije narkomana i njihovih porodica
magistarski rad na katedri za Prevenciju i rehabilitaciju
Ljubica Kovačević, spec. pedagog
ŠOSO „Milan Petrović“, Novi Sad
Uvod
Kako je problem narkomanije u svetu, posebno zemljama zapada, prisutan vremenski mnogo duže nego kod nas, tako su te zemlje i razvile veliki broj različitih pristupa u lečenju i rehabilitaciji narkomana. Za ovaj rad posebno su zanimljive terapijske zajednice koje se osnivaju pri crkvama, od kojih neke uspešno deluju već nekoliko decenija. Kako se ponekad čini da siromaštvo i zaostalost zemlje može da predstavlja prednost, to bi u našem slučaju značilo da, koristeći iskustva zemalja koje se odavno bave rešavanjima problema narkomanije, možemo na samom početku, izučavajući već oprobane pristupe, nedovoljno efikasne da odbacujemo, a one koje su dale značajne rezultete primenjujemo, prilagođavamo i dalje razvijamo. U našoj zemlji, Srpska Pravoslavna crkva poslednjih godina počela je sa osnivanjem terapijskih zajednica, oslanjajući se i koristeći iskustva drugih, pre svega Katoličke crkve.
Uprkos civilizacijskim dostignućima i dalje postoji mnoštvo pitanja na koja nauka još uvek nema odgovore. Odgovore na neka od fundamentalnih pitanja nalazimo u domenima duhovnosti, metafizike i religije. Tako se vera najčešće i najpre javlja tamo i onda kada se iscrpe i spoznaju nemoć i granice razumskog saznanja u objašnjenju nekih pojava. „Kriza humanističkih ideja i ugroženost bića čoveka dovodila se u vezu, još u staroj Grčkoj, sa odnosom čoveka prema onostranom, transcedentnom svetu. Shvaćeno je odavno da ljudski život stoji u itekako čvrstom odnosu sa božanskim, da zavisi od njega, da je harmonično trajanje, ili pak puki opstanak čoveka, moguć jedino u jedinstvu nebeskog i zemaljskog.“ (Graorac,1995: 385). Tako je moguća teza da „tamo gde je prisutna živa vera, nije ni ugroženo biće čoveka“ (Isto: 386). I obrnuto.
Susret sa roditeljima koji su bili suočeni sa višegodišnjim bezuspešnim lečenjem i rešavanjem problema bolesti zavisnosti svoga deteta, koje je tek boravkom u terapijskoj zajednici pronašlo svoj put izlečenja, odredio je i inspirisao ovo istraživanje. Ono šta su oni i njihova deca u procesu lečenja i rehabilitacije u zajednici uz pomoć duhovnosti i promene načina života spoznavali, saznanja do kojih su dolazili, kao i novootkriveno osećanje (Božije) ljubavi koje ih je pokrenulo i motivisalo da opet zavole život, da ponovo uspostave, zbog problema droge izgubljeno međusobno poverenje, uticalo je ne samo da ozdrave, nego i da se menjaju, postaju drugačiji, potpuniji i bolji ljudi. Razgovarajući sa njima, ponekad, se činilo da pred sobom imamo iskusne duhovnike koji su tu da nas pouče i odaju najdublje životne tajne sopstvenog, ali i našeg postojanja.
Ovaj rad je pokušaj i doprinos približavanja toj tajni.
Metodologija istraživanja
Istraživanje ima eksplorativni karakter, tako da je osnovni cilj istraživanja bio da se izvrši što detaljnija deskripcija razloga za formiranje zavisnosti od psihoaktivnih supstanci, kao i čitavog procesa rehabilitacije i boravka u terapijskim zajednicama pri Crkvama.
Rezultati i zaključak
Krajnja svrha našeg istraživanja bila je da se uočeni pozitivni efekti na rehabilitaciju zavisnika u zajednicama primene u izradi i osmišljavanju šireg društvenog modela koji bi bio koncipiran po principu funkcionisanja terapijskih zajednica, načina života, prisustva duhovnih, radnih, stvaralačkih i sportsko rekrativnih aktivnosti i sadržaja, kakav je na kraju ovog rada i ponuđen.
Ključne reči: duhovnost, način života, metod rehabilitacije, narkomanija, porodica, terapijske zajednice
Author: Nikola Provči Time: 18-12-2009 00:00 Category Dani defektologa 2010
Comments
Login to enter comment